Dok je učim da zakopčava sandale…

Čitam i ja mnogo, seminarim, zanimam se za razne cake, metode, dosetke u vezi s „vaspitanjem“. Najčešće se, ipak, sve završi na tome da uvežbavam da se pitam, ne šta i kako raditi, već šta i zašto se dešava. Odgovori tada kao da sa neba padnu. Dobro dođu i te tehnike, cake, ne kažem, ali samo ako mi Dušika u datom trenutku veruje.

Najneposrednije uvide koji pogađaju u središte mete pružila mi je, ko drugi nego Dušika. Ona je moje ogledalo, njeno ponašanje je odraz onoga što vidi, što oseti. I zato pre nego najboljim i najkreativnijim tehnikama sveta, uvreženim stavovima stručnjaka i babazofijama, ja VERUJEM DUŠIKI. Moja dužnost jeste da u Dušiki rasplamsam doživljaj poverenja u svet koji je okružuje, a sva lepota je u tome da verujući njoj izgrađujem ponovo poverenje u svoju prirodu otuđenu svetom koji nas okružuje.

Da li ste primetili kako deca prepoznaju i reaguju na naša osećanja, stanja, energiju ispod naših postupaka i reči? Mi smo odavno zaslepljeni, izgubljeni, a deca – što su mlađa vid im je slabije zamućen. Deca vide srcem, reče Mali Princ. Smejemo se dok se igramo zajedno, ali dete oseti kada nismo autentični i prepozna da unutar sebe brinemo, tugujemo, plašimo se. Pokazaće nam to time što će ono plakati, lepiti se za nas, promeniti mišljenje hiljadu puta u sekundi, ignorisaće nas.

Nemam apsolutni sluh da kao Dušika prepoznam i najmanji ton koji kvari melodiju i harmoniju našeg odnosa. Al’ zato Dušika s nepogrešivom preciznoću napipa olabavljenu strunu i ton koji iskače. Ja posle dođem kao štimer majstorica, iako se često osećam samo kao šegrtkinja.

Verujem njenom sluhu. Verujem Dušikinoj potrebi da ispere pundravce suzama, da ih istrese iz čakšira lupajući nogom o pod, da ih propusti kroz grlo kao zmaj vatru. Od Dušike učim da ne utišavam muziku kad dođe deonica za skakanje u ritmu lupanja srca, stezanja u stomaku, u grlu. Neisplakane suze zadržavaju svakojaki talog. Od Dušike učim da kad mi se plače, plačem i da ne krijem to od nje. Let’s dance!

Zahvalna sam tim velikim plavim očima koje me iznova bude i opominju: „Brini o sebi“. Što sam više  u dodiru sa svojim potrebama, željama, stavovima to ih bolje razlikujem od potreba i stavova drugih i spremnija sam da njih i njihove potrebe prihvatim i razumem. To je od neprocenjivog značaja za roditeljstvo, ali i za život uopšte. Jer u meri u kojoj sam u kontaktu sa sobom adekvatnije odgovaram na Dušikine potrebe. U onoj meri u kojoj je moj odgovor na Dušikine potrebe pravovremen i odgovarajuć, na pozornici igramo lake komade. 

Roditeljstvo je dvosmerna ulica, odnos recipročnosti. O roditeljstvu najčešće razmišaljamo kao o odgajanju dece, ali je roditeljstvo možda još i više odgajanje sebe. Dok je učim da zakopčava sandale, Dušika me uči da živim u sada i ovde. Kada mi se ne sviđa nešto što čujem iz njenih usta, onda to korigujem kod sebe.

Možda baš zbog toga što otkrića o nama samima, do kojih dolazimo analizirajući naše postupke i odnos s drugima, mogu biti neprijatna i bolna, biramo da saniramo posledice, krpimo, lepimo šta je slomljeno. Ipak, takva otkrića, ma koliko bolna bila, zapravo su oslobađajuća. Bude nas i osvešćuju. S jedne strane je korenje, ali s druge je dodir s nebom. Nikad nije kasno da zalijemo, presadimo zemlju, počupamo osušen list, orežemo suve i trule grane da bismo rasli u suštinu i u visinu. Smatram da smo dužni da sakupimo toliko hrabrosti da „ispravljamo krive drine“ u sopstvenom postojanju i ponašanju jer time svoju decu oslobađamo naših stega, okova, ograničenja, tereta, našeg bola i povreda koje su nama učinjene. Nije lako, jer nam se neretko osećaj krivice ispreči na tom putu, kao i potreba da praštamo sebi i drugima koji su nas povredili. Dok oproštaj ima isceljujuću i lekovitu moć, osećaj krivice je stranputica.

Kada osećaj krivice, zamenimo osećajem odgovornosti na putu smo da iskusimo nepodnošljivu lakoću roditeljstva. Detetu nije potreban savršen roditelj i šarene laže. Detetu je potreban roditelj koji oseća, misli, greši, ispravlja, uči, živi, raste, brine o sebi i svojim potrebama. Više od svega, detetu je potreban roditelj koji je sigurno utočište, hrabri vođa, sidro toliko snažno da drži u mestu brodić usred oluje. Da bi bio takvo sidro, potrebno je da zna od kakvog je materjala sazdan i šta su mu slabe tačke. A potrebno je da taj roditelj ima i svoje utočište, svoje sidro ili barem pomoć i podršku sa strane da bi, s vremena na vreme, mogao da se „resetuje“. Istovremeno, dete ne treba da bude naše sidro nikada, ali možemo mu dopustiti da se iskusi kao jedro na vetru, pokaže nam nove vidike i povede nas u neka nova otkrića. Posebno ona kojih smo se oduvek plašili. Pa, srećan put!